Bend Eyot je do sada proslavio svoju 15. godišnjicu koncertima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. U gradu u kojem je ovaj četvoročlani bend osnovan 2008. godine, koncert je održan 26. marta 2023. godine na očekivanom mestu - u sali Narodnog pozorišta u Nišu, gde smo pre pet godina imali priliku da slušamo bend povodom desetogodišnjeg jubileja.
Uz pomoć jednog prideva, kako bismo mogli da opišemo utisak koji je ovaj ansambl ostavio na publiku jedne prolećne nedeljne večeri 26. marta? To se može učiniti na sledeći način – Eyot u Nišu je bio nepokolebljiv.
Jedna reč je svakako ilustrativna, ali uz pomoć dve već pričamo priču: dok nepokolebljivost može da sugeriše izvesno napeto raspoloženje, rezultat koji se postiže uz mnogo znoja i truda, ovi momci su bili potpuno opušteni, i (ipak) nepokolebljivi! Šta drugo očekivati od benda koji nastupa u svom gradu, gde je publika među njihovim najbližima? Kako možete biti neodlučni kada se, između pesama, i posle oduševljenog aplauza, probije slabašan, ali samouveren dečji glas, „Bravo, tata!“, na oduševljenje publike i najbolje moguće ohrabrenje ocu-muzičaru?
Razlozi za opuštenost i nepokolebljivost ne leže samo u činjenici da se obraćaju „svojoj publici“, već i u činjenici da je Eyot tokom svojih 15 godina postojanja dostigao tako jedinstven muzički izraz, da je samopouzdanje koje pokazuje ovaj kvartet prirodna posledica njihovog kontinuiranog razvoja. Gotovo od samog početka karijere, Eyot je prevazišao lokalne granice, kako svojim veštinom, tako i uspesima postignutim na međunarodnoj muzičkoj sceni: jedan od njihovih albuma snimio je i producirao veliki Stiv Albini; sarađivali su sa članovima grupe Portishead; Eyot je objavio albume za međunarodne izdavačke kuće i napravio brojne evropske i azijske turneje.
Svetska afirmacija nije u suprotnosti sa posebnim odnosom koji bend uspostavlja sa svojim gradom: kada Eyot nastupa u Nišu, to ima poseban značaj kako za muzičare, tako i za lokalnu publiku i gotovo se smatra praznikom.
Samo Ejotovo muziciranje odražava složene, prožimajuće odnose globalne i lokalne, kao i visoke i popularne kulture. Kreativnost benda spaja džez izraz i uticaje klasične muzike sa elementima roka i alternativne muzike na način koji ne podseća na žanrovske kombinacije koje bi se, na primer, mogle naći u radu bendova iz kataloga ECM-a. Tako je koncert u Narodnom pozorištu predstavljao još jednu potvrdu interakcije različitih kulturnih svetova u Ejotovom radu: u hramu visoke kulture čuju se snažni, zavijajući zvuci električne gitare Slađana Milenovića, a publika koja sedi podjednako uživa u melodičnim solo deonicama Dejana Ilijića na tragu džeza, kao i u snažnim dinamičnim usponima ritmičke sekcije Marka Stojiljkovića i Miloša Vojvodića, usponima koji teraju slušaoce da ustanu sa pozorišnih sedišta, a možda i iskaču iz kože, potreseni muzičkom energijom.
Ejot je u Nišu potvrdio poverenje u sopstvenu, petnaestogodišnju muzičku viziju, predstavivši publici kompozicije sa pet izdanja. S obzirom na to da je reč o opusu koji bi se već mogao smatrati obimnim, jubilarni koncert, očekivano, otvara diskusiju o radu ovog benda, njegovim karakterističnim odlikama, kao i novim vidicima. Set-lista nam je prikladno pružila priliku za ovu vrstu razmišljanja.
Koncert grupe Eyot u Nišu otvorile su numere „The View Through The Blurry Window“ i „How Shall the Dust Storm Start?“, koje karakteriše tipična muzička repetitivnost - ona je, u većoj ili manjoj meri, prisutna u svim fazama njihove karijere. Međutim, izvestan kontrast ovoj karakteristici njihove muzike predstavljale su numere koje su usledile: „Linen“ i „Dodola“ sa poslednjeg albuma „557799“. Ove kompozicije sadrže sve inovativnije muzičke pejzaže koje otvaraju gitarski efekti Slađana Milenovića, kao i progresivnije bas linije Marka Stojiljkovića. Publika je sa jednakim oduševljenjem reagovala na novije kompozicije kao i na pesme koje se gotovo mogu smatrati Eyot-ovim hitovima, poput numere „Drifters“ izvedene usred koncerta.
Muzički identitet benda - potpuno autentičan stil koji prepoznajemo u deliću sekunde kada ga, recimo, čujemo na programu Radio Beograda - na poseban način je podvučen u poslednjem delu koncerta. Nakon pesme „Horizont“, po kojoj je nazvan prvi album benda, a koja čak i posle dvanaest godina predstavlja svežu ilustraciju muzičke vizije pijaniste i kompozitora Dejana Ilijića, završen je „zvanični“ deo koncerta. Usledio je „bis“, što se teško može tako nazvati, jer se do te mere podrazumevalo da su i muzičari odustali od manira napuštanja scene i pozorišnog povratka na nju: momci su jednostavno ostali na sceni da odsviraju još dve kompozicije. Tako se numera sa poslednjeg, 5. izdanja benda - naslovna „557799“ - našla između pesama sa debitantskog albuma - već pomenute „Horizont“ i „Vreme je da idemo kući“, kojima se njihovi koncerti često završavaju, iz simboličkih i objektivnih, muzičkih razloga.
Mantrična i atmosferska priroda muzike, ritmična i ekspresivna, i prožeta jasnom referencom na balkansko muzičko nasleđe, predstavljena je na koncertu kao nit koja povezuje umetničke težnje grupe Eyot u svim periodima njihove karijere.
Kakav je bio odziv niške publike na proslavi jubileja? Nalazimo se u punom Narodnom pozorištu, uprkos činjenici da koncert nije agresivno reklamiran poslednjih nedelja u ovom gradu. Nemamo mnogo, ali imamo tu vrstu (lokalnog) patriotizma. Publika je bila očekivano topla ali iznenađujuće koncentrisana na samu muziku, puna poštovanja prema onome čemu je svedočila.
„Kažu da niko nije prorok u svojoj zemlji. Ali, vidite kako može biti obrnuto“, šaljivo je rekao Branislav Dejanović, programski urednik Nišvil džez festivala, u razgovoru posle koncerta. To je utisak koji ne samo da tačno opisuje atmosferu koncerta, već i dolazi sa prave adrese. Karijera grupe Ejot počela je uzlaznom putanjom nakon njihovog nastupa na Nišvil džez festivalu 2009. godine, gde je napravljen snimak koji će kasnije pomoći bendu da organizuje nastupe na velikim svetskim scenama. Taj rani nastup u Niškoj tvrđavi imao je jednu važnu zajedničku karakteristiku sa koncertom koji se održao 26. marta 2023. godine - podrška koja je bendu pružena posebno je podstakla inspirativno muziciranje, i nadamo se da će to poslužiti i kao „odskočna daska“ za buduće kreativne uspone benda.
Optimisti kažu da je niška muzička scena u usponu poslednjih godina. Bez obzira na to da li se taj optimizam može smatrati koherentnim, sigurno je da niška scena ima na koga da se ugleda kada je u pitanju sviranje muzike svim srcem - na svetskim scenama, ali i u svom gradu.
Uveren sam da je Eyot bend koji će nas u narednih petnaest ili više godina uveriti da je moguće živeti lokalno, a stvarati globalno.
Dušan Milenković
Link:
