„Kompozitor majstorskog zanata sa istinskom jasnoćom i čistoćom vizije“ – jedan je od brojnih opisa muzike kompozitora i gitariste Dušana Bogdanovića. Ipak, svoju muziku je možda najpreciznije definisao on sam: kao stvaranje alternativnih muzičkih svetova.
To mogu biti ričerkari zasnovani na afričkim ritmovima, folklorne teme u džez maniru ili polifona vizantijska muzika. Osim što ovakvom sintezom različitih muzičkih elemenata izbegava smeštanje u određenu “fioku”, Bogdanović u isto vreme čini da scena savremene umetničke muzike, kod nas, a i šire, diše na sasvim poseban način.
Improvizacija mu je oduvek glavni “adut” pri komponovanju, mada je, kako kaže, pisanje muzike na stihove lakše – jer postoji zadata struktura. Takav je bio slučaj sa poezijom engleskog pesnika Teda Hjuza (Crow), čileanke Gabrijele Mistral (Suavidades, La Medianoche), kao i Vaska Pope – bilo da je u pitanju engleski prevod ili stihoviu original (Mala kutija).
Početkom oktobra održao je, zajedno sa kolegama i prijateljima, autorsko veče u Ustanovi kulture Gvarnerius (9. oktobra), što je bio povod za razgovor o muzici i životu u Evropi i Americi, ispunjenom raznovrsnim muzičkim iskustvima.
Uz klasično obrazovanje, slušali ste džez, rok kao i tradicionalnu muziku. Koliko su muzičari sa kojima ste sarađivali bili važni za razvoj vaše kreativnosti, improvizacije u sviranju?
– Ja sam svirao električnu gitaru i dosta sam se bavio onim što bi se danas zvalo etno džez. Sa Miroslavom Tadićem, Milčom Levijevim, izuzetnim bugarskim pijanistom i kompozitorom, Čarlijem Hejdenom… Sa njima sam snimao ploče i to je bio više improvizatorski period, koji i dalje traje, samo što sad nemam toliko partnera sa kojima improvizujem. U klasičnoj muzici je to daleko problematičnije. Jer, u stvari, u etničkoj muzici ima jako puno improvizacije ili su tu neke forme koje variraju. Tako da meni je etnomuzikologija tu uvek bila zanimljiva.
Kako je došlo do interesovanja za naš folklor?
– Dok sam živeo ovde, moram da priznam, nije mi mnogo bila zanimljiva srpska muzika. Bilo mi je daleko interesantnije da slušam džez, indijsku muziku, Ravija Šankara, afričku muziku… Ja sam se u stvari vratio na ovu domaću muziku dosta kasnije i to više pod uticajem Los Anđelesa gde sam živeo od početka devedesetih godina. Imao sam distancu, pa sam onda gledao na tu našu “balkansku” muziku iz neke objektivnije perspektive, kao jednu od etničkih muzika. Kad kažem balkansku, mislim na južnu Srbiju, Makedoniju, Bugarsku – meni je to najinteresantnije. Prvenstveno zato što je metrika interesantna. Šumadijska kola mi i dalje nisu naročito zanimljiva.
Na koji način nas poznavanje različitih muzičkih žanrova i raznovrsnih muzičkih kultura oplemenjuje i pruža širinu u doživljaju samog sveta?
– Kao da su to razni aspekti ljudskog bića, samo nikako da sastavimo to ljudsko biće u celinu. Vidim da je neka raspodela non stop, otuđenje u razne različite estetske pravce. Mislim da je čovek sve to. Na nekoj horizontalnoj ravni – svi ti neki novi svetovi su se otvorili. Recimo, pigmejska a capella muzika koja je fantastična. Ili gruzijska vokalna muzika, sa onim njihovim jodlovanjem… Ja vidim etničku muziku kao neki lek. Za razliku od avangarde koja je otišla u veliki intelektualizam i socijalno-psihološku otuđenost, etnička muzika mi je uvek izgledala kao izvor života, životnosti, kreativnosti.
Ivana Ljubinković
(Pročitaj punu verziju intervjua na sajtu ClassicAll)
